Život je nekad siv, nekad žut...

Сад гледамо кошарку и приказују рекламу, где стоје три "специалиста" и гледају огромну ципелу (мислим, патику, нисам могла да се сетим праву реч на време) за кошарку и не могу ништа да разуме. Кажу, "47?! What?! I don't understand anything" и тако слично.

Улази Стојаковић и каже на српском! "Момци, ја сам број 47, то је 14 у Америци".

Супер!

Ok, znam da ovo navijanje je glupo i ništa ne znači, ali, ali! Htjela bih kazati da su Mario Ančić i Ivan Ljubičić super igrali. Navijam za HRVATSKU u Davis Cup! Kako su pobjedili ovih amerikanaca danas, fenomenalno! A kako je Mario visok i lijep, pravi balkanac pravi Dalmatinac, čovječe ;-).

Svaka čast! Samo naprijed!

(Dobro, navijam za Rusiju protiv Čile, ali njih nažalost ovdje ne prikazuju. UPD: Prošli su Rusi! 4-1 protiv Čile)

Kakva je moja ijekavica? Trudila sam se!

Сад ми је дошла у главу идеја, да кад бих ја била ТА за неки језик, например руски, ја бих свима студентима рекла да направе ЛајвЏорнал и да пишу тамо бар једном недељно. То је супер вежба.

Завршила сам "Дервиш и смрт" Меши Селимовића јуче. Не могу да кажем да ми се много свидело, али има неких ствари који нису лоши.

Прва добра ствар је да сад могу релативно брзо читати латиницу. На почетку је било тешко, али после 400 страна нисам ни примећивала да није ћирилица.

Прича у книзи је полака, стрпљива, али није лепа. Од садржаја могу да кажем да занимљиве теме у књизи су пријателство, искреност пред самим собом, самоћа. Можда ћу написати касније о томе.

На крају, до сад сам прочитала:

- Стеван Сремац, "Зона Замфирова"
- Слободан Селенић, "Очеви и оци"
- Добрица Ћосић, "Корени"
- Иво Андрић, "На Дрини Ћуприја"
- Меша Селимовић, "Дервиш и смрт"

Највише ми се свидели "Корени". Шта је још на листи: Његош, "Горски вијенац". Сада читам Светлану Броз, "Добри људи у времену зла".

Питања се са свом својом разношћу тог бристолстог дана друкчије појавило: ако ми је разумевање веће, да ли је довољно велико да у тајанствену Елизабетину душу продрем и да скровите енглеске кабинете у њој отворим кључем за српске браве брушеним? Могу ли цео живот поред незнанке провести? Може ли она уз мене, када су нам знања о свету и људима тако различита да ни бело и црно које гледамо не видимо истим очима?

Слободан Селенић, "Очеви и оци"